-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

In­sta­li­ra­nje jed­ne iste stvar­no­sti (na ko­ju se sva­ko re­a­go­va­nje svo­di na ba­nal­no ili ne­ga­tiv­no), do­ga­đa se iz raz­lo­ga ka­ko bi se one­mo­gu­ćio sva­ki raz­voj pu­ta ko­ji bi vo­dio ka cen­tru mo­ći. Moć je, ne sa­mo iza stvar­no­sti, ona je samȃ dru­ga stvar­nost u ko­joj ova gu­bi sve re­la­ci­je. Me­di­ji su sjen­ka upra­vo one stvar­no­sti ko­ja bi­lje­ži pra­zne re­zul­ta­te.
Uklju­če­ni smo u is­pro­gra­mi­ra­ni mo­del stvar­no­sti u ko­jem je is­klju­če­no ima­gi­nar­no ra­čva­nje i emi­to­va­nje... Teh­no­lo­ška zo­na je ap­so­lut­no us­po­sta­vlje­na, što će re­ći da u ta­kvoj stvar­no­sti do­ga­đaj ne mo­že is­ka­za­ti spon­ta­ni­tet u ime efi­ka­snog kon­tak­ta. Me­đu­tim, osta­je pi­ta­nje: ka­ko re­a­go­va­ti u teh­no­lo­škoj at­mos­fe­ri gdje je sve una­pri­jed sra­ču­na­to i po­sta­vlje­no na svo­je mje­sto po­tvr­đu­ju­ći rad mre­že? Ta­ko što će­mo iz­gu­bi­ti vje­ru u moć stvar­nog? U isti­nu i si­lu stvar­nog? Ali, mi smo uvi­jek već stvar­ni (kao po­li­tič­ka i sek­su­al­na bi­ća), tač­no ono­li­ko ko­li­ko je ista stvar­nost obes­tva­re­na.
Ne, po­gre­šno je kad se stva­ri po­sta­ve ta­ko pa uvi­jek tek go­vo­ri­mo da kru­ži­mo u ha­o­tič­nom uni­ver­zu­mu, pri­je će bi­ti da je ovaj uni­ver­zum pra­zan ko­li­ko i bes­ci­ljan, hla­dan ko­li­ko i ta­man. Raz­ja­pljen iz­nad bez­da­na, ni­je dru­go do be­ži­vot­na ma­te­ri­ja ko­ja se sa­ma u se­bi i pre­ko se­be ne­pre­sta­no i upra­zno pre­vi­ja...
U eri teh­no­lo­gi­je – ima­gi­nar­no je ubi­je­no. Ti­me se fan­ta­stič­no sve­lo na mo­guć­nost bes­kraj­nog na­pret­ka u teh­no­lo­gi­ji. Mi sa fa­sci­na­ci­jom vje­štač­ki per­ci­pi­ra­mo ka­ko se na­uč­no-fan­ta­stič­ni mo­del usa­vr­ša­va i to iz­vo­de­ći na onaj na­čin da sva­kim svo­jim pro­gra­mom (apli­ka­ci­jom) auto­mat­ski pre­va­zi­la­zi stvar­nost; u stva­ri: stvar­nost je od­raz na­ših sek­su­al­nih, ubi­lač­kih, ra­si­stič­kih fru­stra­ci­ja... Stvar­nost je ni­šta do tra­u­ma ko­ju smo kao trag osta­vi­li za na­ma, u po­tra­zi za he­mij­skim na­dah­nu­ći­ma ko­je nam omo­gu­ća­va­ju osje­ća­nje sve­mo­ći i bez­bol­no­sti.
Lju­bav ne­sta­je za­to što se za nju gu­bi in­te­re­so­va­nje, od­već upu­će­na na Dru­gog, osje­ća­mo da nam po­ne­sta­je vre­me­na za nje­ne ni­jan­se, za one pro­sto­re ko­ji se je­di­no i is­klju­či­vo oda­zi­va­ju na da­lji­nu. Usa­mlje­ni i tu­pi u bla­že­noj nar­ko­ti­ci, do­ti­če­mo gra­ni­cu sa­mo­pre­sta­ja­nja... Otud je sa­svim nor­mal­no da nas još je­di­no dis­kurs psi­ho­pa­to­lo­gi­je mo­že za­ve­sti, svo­jom bio-ter­mi­no­lo­gi­jom o in­stru­men­ti­ma pri­li­kom ra­da na hi­permen­ta­li­za­ci­ji. Svi ti mi­ni-ala­ti, epru­ve­te i uci­jev­če­ne ka­bi­ne u ko­joj se krv le­di i do­bi­ja na bi­je­loj vječ­no­sti. Na to se svo­di na­ša vi­zi­ja jed­nog bez­bić­nog Bo­ga!
Po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka smrt je po­če­la na­ve­li­ko da se pro­iz­vo­di tek iz jed­nog raz­lo­ga: ona je naš po­to­nji iz­vor da po­vje­ru­je­mo u od­je­ke stva­r­no­sti... Re­a­gu­ju­ći, pak, na nju bli­je­do, mla­ko i ane­mič­no, ba­ca­mo se u pla­stič­ne na­slo­ve – „Smrt bo­ga“, „Smrt čo­vje­ka“, „Smrt po­e­zi­je.“
Pro­ga­nja­ju­ći je iz unu­tra­šnjih pred­je­la (od­stra­nju­ju­ći je iz ono­stra­nog ču­la), na­sto­ji­mo je ba­na­li­zo­va­ti i mak­si­mal­no in­du­stri­ja­li­zo­va­ti. U du­hu to­ga, te­ro­ri­zam i či­ta­mo kao no­mad­ski im­puls onih ci­vi­li­za­ci­ja ko­je još ni­su obo­lje­le od po­tre­be za to­tal­nom kon­tro­lom u ko­joj uobra­ža­va­mo pod­jed­na­ku bit­nost.
Za­ki­nu­ti za stvar­nost, re­gi­stru­je­mo ne­ma­nje jed­ne sklo­no­sti ka tran­sce­den­tal­ni­jim i ide­al­ni­jim uto­pi­ja­ma. Po­li­tič­ki smo kraj­nje ko­rekt­ni, ali sto­ga isto to­li­ko i ne­pro­mje­nji­vi; u po­et­skim svje­to­vi­ma pri­je ar­hi­va­ri ne­go li me­ta­fi­zič­ki mje­se­ča­ri ko­ji se ogle­da­ju u lir­skim, pro­zrač­nim krh­ko­sti­ma.
I, šta pre­o­sta­je u obi­je­lje­nom, teh­no­lo­škom pro­sto­ru u ko­me na jed­nom mje­stu (u jed­nom, da­kle, za­vr­še­nom svi­je­tu) ima­mo sve, osim me­ha­nič­kog na­či­na da se bes­kraj­no sa­mo­po­tvr­đu­je­mo kao jed­ni-te-isti.
Mo­del pa­kla: za­o­kru­že­na nu­la u jed­no­boj­nom uni­ver­zu­mu.